Glinena lula
Glinena lula, Etnološko odelenje (inv.br.E-669), Gradski muzej Subotica
Istorijat pušenja lule
Na našim prostorima se pušenje lule pojavilo tokom 17. veka, za vreme turske vlasti. Donet iz Amerike, duvan je imao velikog uticaja na društveni život Evrope. Samo pušenje ili konzumiranje duvana nije bilo samo uživanje, već je ukazivalo i na društveni status pojedinaca. Čak se spominje i njegova upotreba u lekovite svrhe – da bi uklonio neprijatan zadah iz usta. Pušenje lule, najpre prihvaćeno među članovima visokog društva, postalo je deo druženja i zabave. Pušenje duvana se među širim krugovima stanovništva proširilo krajem 18. i početkom 19. veka. Uzgajanje i konzumiranje duvana se raširilo među muškom populacijom, a sama lula je postala jedan od simbola muškosti. Pušenje lule je podrazumevalo ceo proces u koji su spadali: punjenje, pušenje i na kraju čišćenje lule. Bio je to jedan dugačak proces uz druženje u društvu. Nakon Prvog svetskog rata je zamenjen pušenjem cigareta, što je zapravo pokazatelj ubrzanog načina života.
Pribor i vrste lula
Pod priborom se podrazumevaju predmeti kao što su pribor za rezanje duvana, sito za duvan, duvankesa ili vrećica, igle za čišćenje lule, držač za lulu, pa i pribor za paljenje duvana – to su pre pojave šibica bili ocilo, kresivo i trud (kresiva guba). Lula je postala nešto što je vezano za muškarca u kući i bila je nedodirljiva kao što su to bili brijač, britva ili flaša sa rakijom. Lule su pravljene od raznih materijala. Među najstarije lule spadaju one od stive (morske pene) ili meršama, koje su mogle biti različite boje (žute, bele). Lule su mogle da budu ukrašene. Mogle su imati izrezbaren dugi kamiš za udisanje duvana, koji je bio ukrašen rezbarenim ili paljenim motivima. Lulu su mogli ukrašavati i različitim metalnim okovima, koji su pored ukrasne vrednosti imali funkciju zaštite. Iz ovoga se vidi da je za izradu jedne skupe lule bilo potrebno nekoliko zanatlija: pre svega grnčar za izradu tela lule, zatim kujundžija za ukrašavanje i majstori za drvo ili drvorezbari za izradu kamiša lule. Naravno, postojale su i mnogo jednostavnije lule od drveta ili kosti, pa čak i kratkotrajne lule od šapurike, ali najrasprostranjenije su bile lule od gline.
Glinene lule
Glinene lule su bile u upotrebi od 17. veka i održale su se do početka 19. veka. To su bile tzv. svakodnevne lule koje su upotrebljene tokom obavljanja svakodnevnih poslova. Druge, ozbiljnije, skuplje i lepše lule su upotrebljene za vreme nekih praznika ili većih događaja, kada je trebalo pokazati ko ima veći status u društvu ili zajednici. Interesantno je da nije samo izgled lule određivao status vlasnika, već i to gde je dotična ličnost nosila lulu. Primera radi u mađarskim zajednicama nadničari su lulu stavljali u kanap od pantalona, seljaci u košulju, jahači su ih držali u čizmama, beležnici u levom džepu svojih prsluka, a stari čobani bi ih gurnuli u šešir. Naravno i glinene lule su mogle da budu različite u zavisnosti od stepena ukrašenosti.
O predstavljenoj luli
Izabrana lula najverovatnije potiče iz 19. veka, po tipu je lula sa uskim vratom. Dužina joj je 6,5 cm, dakle ima kratak vrat. Oznaka proizvođača na luli je „F.ANHALZER”, što ukazuje na to da najverovatnije potiče iz radionice koja je bila aktivna u Theresienfeldu kraj Beča. Sama lula je tanka i nije preterano ukrašena. Od ukrasa su jedino uočljive tanke linije i „biserni” motivi koji su karakerisali elegantnije lule. Primećuje se oksidacija na određenim delovima lule, što ukazuje da je mogla imati na ložištu metalni (bakarni) poklopac i bakarni prsten u koji se stavljao kamiš. Navedno ukazuje da je ovaj predmet mogao pripadati nekom imućnijem čoveku.
Tekst: Andor Horvat, etnolog-pripravnik
Fotografije: Svetlana Kolović
Prevod: Akoš Kubičković
