Oskar Vojnić na ostrvu kovrdžavih ljudi
U okviru novog projekta Gradskog muzeja Subotica pod nazivom Pogled u prošlost, jednom u dve nedelje u posebno izrađenom izlogu koji se nalazi sa desne strane glavnog ulaza, prolaznicima će biti predstavljen jedan muzejski predmet iz zbirki našeg muzeja.
Inicijativa omogućava sugrađanima da otkriju, a muzeju da prikaže bogatstvo zbirki i predmete koji nisu deo trenutnih muzejskih postavki. Istorijski i kulturni kontekst eksponata će biti prikazan kroz prateći tekst na ekranima u samom izlogu. Projekat omogućava fokusiranje na pojedinačne predmete iz zbirki na svojstven način.
Šesti predmet jeizložen od 8. novembra 2021, u 10 časova, do 22. novembra 2021. u izlogu muzeja.
Reč papua ili papuva je malajskog porekla (orang papuva) i označava čoveka sa kovrdžavom kosom. Malaji su sa ovim rečima opisivali narod koji živi istočnije od njihovih ostrva i ima tamniju put. Španski moreplovac Ynigo Ortiz de Retes je već 1545 godine plovio 1300 kilometara niz obale ostrva i u nekoliko navrata se iskrcao. Pošto mu se krajolik u mnogome bio sličan onome već viđenom u afričkoj Gvineji, krstio ga je imenom Nueva Guinea.
Godine 1884 su proglasili severoistočni deo Nove Gvineje nemačkim, a jugoistočni deo britanskim protektoratom. Deo kolonizovan kao nemački je dobila naziv Nemačka Nova Gvineja, sa delovima kao Zemlja cara Vilhelma, Bismarkska ostrva, odnosno severni delovi Solomonskih ostrva.
Oskar Vojnich je pripadao onim retko povlaštenima, kojima je znatiželja išla ruku pod ruku sa novčanim mogućnostima. U Okeaniju je stigao prvobitno u nameri izučavanja obala i vulkanoloških pojava: iz Brindisija je krenuo 17-tog januara 1906. Godine, da bi posle putovanja od skoro mesec dana stigao u Australiju, nastavivši krstarenje u pravcu više ili manje poznatim ostrva Pacifika. U svojoj cenjenoj knjizi napisanoj o svom skoro dvogodičnjem putovanju po Pacifiku (Vojnich O: A Csendes óceán sztigetvilága. Budapest 1908), kao ilustraciju publikuje dve fotografije sa ostrva Matupi, dela Bismarkskih ostrva, gde – kako to sam navodi – domoroci u svojim rukama drže „… obojene drvene rezbarije, koje koriste prilikom plesova i verskih obreda.”
Postavja se pitanje: Šta je Vojnich fotografisao na ostrvu Matupi? Ukoliko svaki ples ima duboke korene u verskim ritualima – kojima je, barem za nas prvobitna funkcija zaboravljena, dok je za papuanske plesače-izvođače još itekako bila poznata – ne možemo isključiti tu mogućnost, da su prikazali ples koji je inače deo rituala, ali u interesu zadovoljavanja znatiželje turista žednih novih saznanja, koji su pratili predstavu.
Predmeti pravljeni od lakog drveta (balze), antropo- i teriomorfnog oblika su sa velikom verovatnoćom prikazivali rodbinske, plemske pretke i bili su nosioci kolektivne prošlosti, simboli zajedničkog bivstvovanja.
Ukoliko je naša pretpostavka ispravna, nudi se sledeće pitanje: kako, na koji način je dospela u Vojnicheve ruke?
Arpad Pap
