Boje Reformacije
| U Gradskom muzeju Subotica, 18. oktobra 2017. godine, otvorena je izložba Boje Reformacije Mađarskog nacionalnog muzeja iz Budimpešta, povodom 500 godina Reformacije koja se širom Evrope obeležava 31. oktobra. Pet glavnih teoloških načela Reformacije su: Sola Scriptura (Samo Pismo), Sola fidei (Samo vera), Sola gratia (Samo milost), Solus Christos (Samo Isus), Soli Deo gloria (Samo Bogu slava). Izložba je otvorena do 10. decembra 2017. godine radnim danima i subotom od 10 do 18 časova. Muzej je u nedelju i ponedeljak zatvoren. Pored Boja Reformacije u Gradskom muzeju Subotica posetioci mogu još da pogledaju i novu postavku Galerije mađarske likovne umetnosti u Vojvodini (1830 – 1930.), izložbe Jovan Cvijić – Centralna Evropa, Vojvodina i Oskar Vojnić (1864 – 1914.) kao i Slikarstvo i vajarstvo jugoslovenskih autora iz umetničke zbirke Gradskog muzeja Subotica (1918–1940, 1945–1990), II deo. Ulaz je 100 din. Za učešće u igraonicama za decu koje će biti organizovane u okviru izložbe Boje Reformacije, prijave se primaju na br. mob. telefona: 064/85-56-334, Aniko Mihajlović, muzejski pedagog. Učešće na igraonicama je besplatno. |
Jovan Cvijić – Centralna Evropa, Vojvodina
Gradski muzej Subotica srdačno Vas poziva na otvaranje izložbe pod nazivom Jovan Cvijić – Centralna Evropa, Vojvodina, koje će se održati 29. septembra 2017. godine u 18 časova. Izložbu otvara dr Ferenc Nemet, prodekan Učiteljskog Fakulteta na mađarskom nastavnom jeziku u Subotici. Učestvuju učenici subotičke Muzičke škole.
Izložba može da se pogleda do 3. novembra 2017. godine.
Ala smo se naodmarali…
Gradski muzej Subotica i Muzej Vojvodine srdačno Vas pozivaju na otvaranje izložbe Ala smo se naodmarali… Otvaranje će se održati u utorak, 18. aprila 2017. godine, u 19 časova u Gradskom muzeju Subotica.
Oszkar Vojnić (1864–1914)
Datum otvaranje: 2014. május 17., 18 óra
Mesto: Izložbena sala na prvom spratu
Autor izložbe: dr. Papp Árpád, etnográfus
Do danas je bilo nekoliko pokušaja da se opiše životni put Oskara Vojnića: pronađen je jedan rukopis njegovog savremenika, Ferenca Hercega, 1980-te Tibor Sekelj objavljuje životopis velikog pustolova, kao šti čini i Zoltan Kalapiš, u kojoj se, među drugima može pročitati i kratka biografija Oskara Vojnića. Poslednja objavljena studija piše o njegovim mogućim špijunskim aktivnostima, a u skorije vreme izašla je iz štampe i porodičnim vezama motivisana monografija o Vojniću.
Smrt i sahrana tajanstvenog zemljopsednika i mecene – koji je vodio tajanstveni život pun avantura –poslednjeg meseca neposredno pred izbijanje Prvog svetskog rata, bile su u mirnodopskoj Subotici događaji koji su najviše uzburkali javnost. Stavljena je tačka na život jednog veoma galantnog kolekcionara, osnivača privatne zbirke, lovca, svetskog putnika i putopisca, a tada je započela jedna sasvim drugačija priča.
Oskar Vojnić je svoja putovanja opisivao u knjigama, feljtonima i člancima: igrom slučaja čitalačkoj publici stoji na raspolaganju njegov dnevnik sa prvim beleškama iz 1884-1885. godine o destinacijama puta do Sredozemnog mora. Sledeći po redu bio je put do Amerike, koji je započet juna 1893. godine a trajao je do novembra iste godine, o kome svedoči i lepo ukrašena, o njegovom trošku izdata knjiga, a čijeg se prihoda on odriče u korist Penzionog fonda novinara. Tokom 1895. godine uvodi u Subotici modu gađanja glinenih golubova, a u februaru pobeđuje u takvom takmičenju u gađanju u Monte Karlu. Zatim kreće na put kroz Srednju i Zapadnu Evropu (između ostalog i kroz Španiju).
Juna 1898. godine kreće na Špicberge, a najverovatnije da ga je na to inspirisalo putovanje i doživljaji poznatog ornitologa Ištvana Černela. Dešavanja sa putovanja, koje je trajalo do kraja avgusta beležio je u dnevnik i pravio fotografije, i oni su se iste godine pojavili pred javnošću, zahvaljujući štampariji Singer i Volfner. Iz dnevnika saznajemo o još dva njegova putovanja – na žalost bez jasnih vremenskih koordinata: već u Švedskoj beleži „U ovakvim okolnostima sam putovao jedino na Pirenejskom poluostrvu.”, kasnije, posmatrajući jedan glečer, piše: „Podseća me na glečer Grindelvald u Švicarskoj.“ Iz ovakvih njegovih beleški možemo saznati malo više o dešavanjima protekle četiri godine.
Do sledećeg putovanja i zabeleški sa njega, dolazi u maju 1904. godine. Tom prilikom kreće u Finsku i Ukrajinu, koje su tada bile u sastavu Rusije, a posećuje i opisuje znamenitosti poluostrva Krim.
O njegovom putu po Dalmaciji saznajemo samo posredno iz jednog nedatiranog pisma, u kojem spominje, da je tu imao koristi od poznavanja ruskog jezika: „Proveo sam prijatnu nedelju u Fijumeu (Rijeci) i pored dalmatinskih obala, gde sam bio na kratkom izletu i do Kotora. Mogu reći da se i isplatilo: Kastelnouvo (Novi Grad) sa svojim kućicama koje se skrivaju u borovoj šumi, i Kotor sa svojim položajem su jedni od najlepših prizora, a i jeftino je! Znanje ruskog mi je bilo od koristi, pošto sam puno razumeo od slavenskog jezika.“
Od kraja februara do 29. aprila 1906. godine u društvu Lajoša Locija starijeg proučava erupciju Vezuva. Dokazi njegovog doživotnog prijateljstva sa Locijem su pisma, od kojih je poslednje datirano neposredno pre njegove smrti iz Port Saida. Vojnić je verovatno i ranije istraživao Vezuv, a o tome piše u pismu datiranom pre godinu dana a naslovljenom baš Lociju.
17. decembra 1906. godine kreće na svoje jednoipogodišnje putovanje po destinacijama Australije, Tasmanije, Novog Zelanda, Nove Gvineje, Kine, Filipina.
Između februara i oktobra 1909. godine je u Sudanu, a od decembra te godine pa do marta sledeće lovi u Ugandi i okolini Belog Nila.
U januaru 1911. godine putuje u Britansku Indiju pa u Burmu, u oblast današnjeg Tajlanda i na Istočno Indijsko otočje. Putovanje mu je trajalo do sredine 1912. godine, a već sledeće godine, 1913. godine izlaze iz štampe dve knjige putopisa.
U martu 1914. godine kreće na svoj poslednji put u Istočnu Afriku.
Vojnićevi putopisi su savršeno zadovoljavali sve zahteve tog doba i ukus čitalačke publike – opisivali su da tada nepoznata, neotkrivena a interesantna mesta. Karakteristika njegovih putopisa je ta, da zbog svog sveobuhvatnog intersovanja nekad u njima prevagne geolog, nekad etnograf, a kad se za to ukaže prilika – i lovac.
Ne može se isključiti, da je Vojnić kao istinski, pravi lovac, poštujući uputstva i doživljaje svojih prijatelja, na tim dalekim destinacijama zapravo služio „svetom cilju muzeologije“ sakupljajući egzotične predmete i retko kamenje.
