...
Meteoriti, glasnici svemira


Datum otvaranja: 14. maj 2019. godine, u 12 časova
Mesto: Izložbena sala na prvom spratu
Autor izložbe: Aleksandar Luković, kustos minerolog, Prirodnjački muzej Beograd

Čvrsta tela vanzemaljskog porekla, koja prolazeći kroz atmosferu dosegnu površinu planete nazivamo meteoritima. Njihovo poreklo se uglavnom vezuje za asteroide, ali postoje i meteoriti koji ma Zemlju dolaze sa susednog Marsa ili Meseca. Meteorite delimo na viđene, u smislu da je uočen njihov prolazak kroz atmosferu i nađene. Imena meteorita su vezana za mesto pada i obično su praćena brojem jer je čest slučaj da dođe do rasprskavanja tokom prolaska koz atmosferu pa jedan meteorit ima više delova. Trenutno se zna za više od 17000 meteorita, koji se čuvaju u specijalnizovanim institucijama. Trenutno ovaj se broj rapidno povećava.

Meteoriti su deo Prirodnjačkog muzeja od njegovog osnivanja. Iako ih nema mnogo, oni pripradaju grupi najvrednijih eksponata. U okviru izložbe Muzeja, publika će imati priliku da vidi neke od naših najpoznatijih meteorita., Sokobanjski, Jelički i Dimitrovgradski. Pored meteorita sa područja Srbije, posetioci će imati priliku da se upoznaju i sa meteoritima sa svetski poznatih lokacija kao što su Canyon Diablo, Mundrabilla, Henbury itd.


Unter Anderen – Među drugima


Datum otvaranja: 10. maj 2019. godine, u 18 časova
Mesto: Izložbena sala na poluspratu

Izložba fotografija Dragoljuba Zamurovića Unter Anderen – Među drugima – A Többiek Között rezultat je njegove saradnje sa Centralnim muzejom Podunavskih Švaba iz Ulma i obuhvata portrete Podunvaskih Švaba koji su nastanjivali današnju Srbiju, Rumuniju, Mađarsku i Hrvatsku. U istorijskim naseljeničkim oblastima duž Dunava nastali su Zamurovićevi dokumentarni snimci koji zajedno sa intervjuima pružaju uvid u svakodnevnicu Podunavskih Švaba „među drugima“ i pričaju priču o malim ljudima u velikoj istoriji.

...

...
Đorđe Bošan


Datum otvaranje: 13. decembar 2018., 18 sati
Mesto: Sala za tematske izložbe, prizemlje
Autori izložbe i kataloga: dr Olga K. Ninkov i Ljubica Vuković Dulić
Izložba je otvorena do 31. maja 2019.

Slikar i profesor Đorđe Bošan rođen je u Subotici 1918, u porodici Samuela i Ele Bošan. Bio je učenik subotičke gimnazije i karikaturista subotičkog satiričnog lista „Grimasz“. Završio je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu 1946, a potom specijalne tečajeve u klasi Ljube Babića u Zagrebu i Marka Čelebonovića u Beogradu. Bio je član ULUS-a, i jedan od članova osnivača grupe „Samostalni“ i „Beogradske grupe“. Kao profesor Akademije likovnih umetnosti u Beogradu, tokom svog profesorsko-pedagoškog rada za predmet slikarstvo, od 1949. do 1978, učestvuje u značajnim likovnim zbivanjima i u konstituisanju rada ove visokoobrazovne umetničke ustanove: 1957. je bio član Komisije za izradu prvog Statuta Akademije. „Svoju profesorsku ulogu shvatao je kao delovanje tumača i podstrekača opšteg kulturnog uzdizanja, a ne samo kao prenosioca tehničkih znanja ili, daleko bilo od pomisli, kao primer za stilsko ugledanje.“ (Aleksa Čelebonović)

Đorđe Bošan je dobitnik više nagarda, kao npr. Umetničke kolonija Ečka i Forumove nagrade. Preminuo je u Beogradu 1984, nakon čega je dr Nada Bošan je 1987. poklonila dvadeset i šest njegovih slika Gradskom muzeju Subotica i tako osnovala u rodnom gradu slikara Poklon zbirku Đorđe Bošan. Osim svojim poreklom, Đorđe Bošan je za Suboticu višestruko vezan i svojim profesionalnim angažmanom, ponajpre slikarskim, odnosno izložbenim. Tako je u Subotici izlagao već 1938. godine na Izložbi mladih umetnika jugoslovenskih Mađara, tada već kao student beogradske Umetničke akademije. Članovi porodice Bošan u Subotici su imali važnu ulogu u razvoju šaha, te u reolucionarnom i cionističkom pokretu, kao i na polju umetnosti u periodu između dva svetska rata. Mnogi iz porodice su postali žrtva holokausta. Upoznajući korene i početke delatnosti Đorđa Bošana, možemo izvršiti revalorizaciju njegove umetnosti i povezati je kako sa ličnom istorijom umetnika tako i sa aktuelnim dešavanjima umetnosti i politike vremena u kome je živeo. Izložbu prati katalog sa studijom dr Olge K. Ninkov ĐORĐE BOŠAN I SUBOTICA, te studijom Ljubice Vuković Dulić ĐORĐE BOŠAN – STUDENT I PROFESOR AKADEMIJE. Među celine kataloga, uključen je i popis radova Đorđa Bošana u javnim zbirkama, od kojih su ovom prilikom izložena dela iz Gradskog muzeja u Bečeju, Gradskog muzeja Senta, Gradskog muzeja Subotica, Jevrejskog istorijskog muzeja u Beogradu, Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Savremene galerija Subotica i Savremene galerija Zrenjanin.

„Nedostaje nam njegova okrepljujuća duhovita i britka, oštra reč, kojom je, ako smem tako da se izrazim, neumorno lupao po nekim glupim obmanama, razbijao iluzije, širio horizonte, kritikovao sve oko sebe … Umelo je to i da zaboli, ali i da ponese!” (Magda Simin Bošan)


Oszkar Vojnić (1864–1914)


Datum otvaranje: 2014. május 17., 18 óra
Mesto: Izložbena sala na prvom spratu
Autor izložbe: dr. Papp Árpád, etnográfus

Do danas je bilo nekoliko pokušaja da se opiše životni put Oskara Vojnića: pronađen je jedan rukopis njegovog savremenika, Ferenca Hercega, 1980-te Tibor Sekelj objavljuje životopis velikog pustolova, kao šti čini i Zoltan Kalapiš, u kojoj se, među drugima može pročitati i kratka biografija Oskara Vojnića. Poslednja objavljena studija piše o njegovim mogućim špijunskim aktivnostima, a u skorije vreme izašla je iz štampe i porodičnim vezama motivisana monografija o Vojniću.

Smrt i sahrana tajanstvenog zemljopsednika i mecene – koji je vodio tajanstveni život pun avantura –poslednjeg meseca neposredno pred izbijanje Prvog svetskog rata, bile su u mirnodopskoj Subotici događaji koji su najviše uzburkali javnost. Stavljena je tačka na život jednog veoma galantnog kolekcionara, osnivača privatne zbirke, lovca, svetskog putnika i putopisca, a tada je započela jedna sasvim drugačija priča.

Oskar Vojnić je svoja putovanja opisivao u knjigama, feljtonima i člancima: igrom slučaja čitalačkoj publici stoji na raspolaganju njegov dnevnik sa prvim beleškama iz 1884-1885. godine o destinacijama puta do Sredozemnog mora. Sledeći po redu bio je put do Amerike, koji je započet juna 1893. godine a trajao je do novembra iste godine, o kome svedoči i lepo ukrašena, o njegovom trošku izdata knjiga, a čijeg se prihoda on odriče u korist Penzionog fonda novinara. Tokom 1895. godine uvodi u Subotici modu gađanja glinenih golubova, a u februaru pobeđuje u takvom takmičenju u gađanju u Monte Karlu. Zatim kreće na put kroz Srednju i Zapadnu Evropu (između ostalog i kroz Španiju).

Juna 1898. godine kreće na Špicberge, a najverovatnije da ga je na to inspirisalo putovanje i doživljaji poznatog ornitologa Ištvana Černela. Dešavanja sa putovanja, koje je trajalo do kraja avgusta beležio je u dnevnik i pravio fotografije, i oni su se iste godine pojavili pred javnošću, zahvaljujući štampariji Singer i Volfner. Iz dnevnika saznajemo o još dva njegova putovanja – na žalost bez jasnih vremenskih koordinata: već u Švedskoj beleži „U ovakvim okolnostima sam putovao jedino na Pirenejskom poluostrvu.”, kasnije, posmatrajući jedan glečer, piše: „Podseća me na glečer Grindelvald u Švicarskoj.“ Iz ovakvih njegovih beleški možemo saznati malo više o dešavanjima protekle četiri godine.

Do sledećeg putovanja i zabeleški sa njega, dolazi u maju 1904. godine. Tom prilikom kreće u Finsku i Ukrajinu, koje su tada bile u sastavu Rusije, a posećuje i opisuje znamenitosti poluostrva Krim.

O njegovom putu po Dalmaciji saznajemo samo posredno iz jednog nedatiranog pisma, u kojem spominje, da je tu imao koristi od poznavanja ruskog jezika: „Proveo sam prijatnu nedelju u Fijumeu (Rijeci) i pored dalmatinskih obala, gde sam bio na kratkom izletu i do Kotora. Mogu reći da se i isplatilo: Kastelnouvo (Novi Grad) sa svojim kućicama koje se skrivaju u borovoj šumi, i Kotor sa svojim položajem su jedni od najlepših prizora, a i jeftino je! Znanje ruskog mi je bilo od koristi, pošto sam puno razumeo od slavenskog jezika.“

Od kraja februara do 29. aprila 1906. godine u društvu Lajoša Locija starijeg proučava erupciju Vezuva. Dokazi njegovog doživotnog prijateljstva sa Locijem su pisma, od kojih je poslednje datirano neposredno pre njegove smrti iz Port Saida. Vojnić je verovatno i ranije istraživao Vezuv, a o tome piše u pismu datiranom pre godinu dana a naslovljenom baš Lociju.

17. decembra 1906. godine kreće na svoje jednoipogodišnje putovanje po destinacijama Australije, Tasmanije, Novog Zelanda, Nove Gvineje, Kine, Filipina.

Između februara i oktobra 1909. godine je u Sudanu, a od decembra te godine pa do marta sledeće lovi u Ugandi i okolini Belog Nila.

U januaru 1911. godine putuje u Britansku Indiju pa u Burmu, u oblast današnjeg Tajlanda i na Istočno Indijsko otočje. Putovanje mu je trajalo do sredine 1912. godine, a već sledeće godine, 1913. godine izlaze iz štampe dve knjige putopisa.

U martu 1914. godine kreće na svoj poslednji put u Istočnu Afriku.

Vojnićevi putopisi su savršeno zadovoljavali sve zahteve tog doba i ukus čitalačke publike – opisivali su da tada nepoznata, neotkrivena a interesantna mesta. Karakteristika njegovih putopisa je ta, da zbog svog sveobuhvatnog intersovanja nekad u njima prevagne geolog, nekad etnograf, a kad se za to ukaže prilika – i lovac.

Ne može se isključiti, da je Vojnić kao istinski, pravi lovac, poštujući uputstva i doživljaje svojih prijatelja, na tim dalekim destinacijama zapravo služio „svetom cilju muzeologije“ sakupljajući egzotične predmete i retko kamenje.

...