...
LP – Istorija gramofona i zlatno doba ploča


Otvaranje: 13. decembar 2019, 19 časova
Mesto: izložbeni prostor na prizemlju
Autor izložbe: Viktorija Šimon Vuletić – viši kustos, etnolog-antropolog
Izložbu otvaraju: mr Ištvan Hulo – direktor Gradskog muzeja Subotica, mr Rifat Kulenović – direktor Muzeja nauke i tehnike Beograd i dr Ljiljana Gavrilović – Etnografski institut SANU.
Koncert povodom otvaranja: grupa Pionir 10.

U okviru izložbe LP – Istorija gramofona i zlatno doba ploča biće otvorena i izložba radova Nenada Ražnatovića pod nazivom Beskonačna igra lica.

„Gramofon je bio jedan od prvih koraka u promeni koja je dovela do sveta kakvog danas znamo. Iako nostalgija i tehnologija na prvi pogled ne idu zajedno, svi tehnološki prodori, koji u prvo vreme izazivaju otpor, pa čak i strah, daljim tehnološkim razvojem prelaze u kategoriju „starih”, „dobrih”, „poznatih” i „bezbednih” stvari, koje nas podsećaju na udobna prošla vremena. Tako je, za manje od 100 godina, i gramofon postao jedan od nostalgičnih, romantizovanih simbola vremena prošlog, uvek naizgled lepšeg i stabilnijeg od vremena sadašnjeg.”

Dr Ljiljana Gavrilović


Grupa Bosch+Bosch i Subotica – 50 godina od osnivanja


Otvaranje: 29. novembar 2019, 12 časova
Mesto: izložbeni prostor na poluspratu
Kustosi izložbe: Ljubica Vuković Dulić, dr Olga K. Ninkov

Program otvaranja:
Pozdravna reč: mr Ištvan Hulo, direktor Gradskog muzeja Subotica
Video rad Tranzit Zoon, Katalin Ladik
Izložbu otvaraju: dr Julija Fabenji, direktorka Ludvig muzeja u Budimpešti
Nebojša Milenković, muzejski savetnik Muzeja savremene umetnosti Vojvodine
Performans Na liniji Balinta Sombatija

Realizaciju izložbe su pomogli Ministarstvo kulture Republike Srbije i Grad Subotica
Trajenje izložbe: 29. novembar 2019. – 25. maj 2020.

Grupa Bosch+Bosch osnovana je u subotičkoj poslastičarnici Triglav 27. avgusta 1969. godine, na inicijativu Slavka Matkovića (1948–1994). Svoj rad grupa je započela pod okriljem likovne redakcije Tribine mladih u Subotici. Pri osnivanju njeni članovi su bili Balint Sombati (1950), Laslo Salma (1949–2005), Zoltan Mađar (1951), Edita Baš (1951–2011), Ištvan Krekovič (1949–?), i Slobodan Tomanović (1947–?). Iz grupe su ubrzo, zbog drugačijeg umetničkog opredeljenja, istupili Edita Baš, Ištvan Krekovič, Zoltan Mađar i Slobodan Tomanović, a pristupili su Laslo Kerekeš (1954–2011) 1971. godine, Katalin Ladik (1942) i Atila Černik (1941) 1973. godine i Ante Vukov (1955–2012) 1975. godine. Grupa se raspala 1976. godine.

Od 1970. godine članovi Grupe Bosch+Bosch bili su okrenuti ka radikalnim, inovativnim i neoavangardnim umetničkim istraživanjima i eksperimentima, kao antiteza svemu lokalnom i provincijalnom, a sa težnjom ka povezivanju sa neoavangardistima iz ostalih jugoslovenskih centara, te sa protagonistima Nove mađarske avangarde. Grupa je preuzimala nove umetničke tendencije koje se na polju vizuelnih umetnosti javljaju između 1969–1976. Područja umetničkog delovanja njenih članova bila su: vizuelna semiologija, tipografska, konkretna poezija, konceptualna umetnost, književnost, film, land art, projekti i akcije, performansi, instalacije, multimediji, kritika i tekstovi o umetnosti, novi strip i mail art. Među izdavačkim produktima članova grupe našle su se i razglednice, malotiražne knjige-objekti, samizdat časopisi i gramofonska ploča. Njihov rad se može imenovati terminom nova umetnička praksa.

Na izložbi su prikazani radovi članova grupe: Atile Černika, Lasla Kerekeša, Katalin Ladik, Zoltana Mađara, Slavka Matkovića, Lasla Salme, Balinta Sombatija, Slobodana Tomanovića, Ante Vukova, te dva likovna stvaraoca bliskih grupi, Jožefa Ača i Jožefa Markulika

Izložbeni eksponati potiču iz privatne svojine i kolekcija sledećih ustanova: Galerija acb, Budimpešta; Galerija Matice srpske, Novi Sad; Gradska biblioteka Subotica; Gradski muzej Bečej; Gradski muzej Subotica; Muzej savremene umetnosti, Beograd; Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad; Savremena galerija, Zrenjanin; Savremena galerija Subotica

...

...
Oszkar Vojnić (1864–1914)


Datum otvaranje: 2014. május 17., 18 óra
Mesto: Izložbena sala na prvom spratu
Autor izložbe: dr. Papp Árpád, etnográfus

Do danas je bilo nekoliko pokušaja da se opiše životni put Oskara Vojnića: pronađen je jedan rukopis njegovog savremenika, Ferenca Hercega, 1980-te Tibor Sekelj objavljuje životopis velikog pustolova, kao šti čini i Zoltan Kalapiš, u kojoj se, među drugima može pročitati i kratka biografija Oskara Vojnića. Poslednja objavljena studija piše o njegovim mogućim špijunskim aktivnostima, a u skorije vreme izašla je iz štampe i porodičnim vezama motivisana monografija o Vojniću.

Smrt i sahrana tajanstvenog zemljopsednika i mecene – koji je vodio tajanstveni život pun avantura –poslednjeg meseca neposredno pred izbijanje Prvog svetskog rata, bile su u mirnodopskoj Subotici događaji koji su najviše uzburkali javnost. Stavljena je tačka na život jednog veoma galantnog kolekcionara, osnivača privatne zbirke, lovca, svetskog putnika i putopisca, a tada je započela jedna sasvim drugačija priča.

Oskar Vojnić je svoja putovanja opisivao u knjigama, feljtonima i člancima: igrom slučaja čitalačkoj publici stoji na raspolaganju njegov dnevnik sa prvim beleškama iz 1884-1885. godine o destinacijama puta do Sredozemnog mora. Sledeći po redu bio je put do Amerike, koji je započet juna 1893. godine a trajao je do novembra iste godine, o kome svedoči i lepo ukrašena, o njegovom trošku izdata knjiga, a čijeg se prihoda on odriče u korist Penzionog fonda novinara. Tokom 1895. godine uvodi u Subotici modu gađanja glinenih golubova, a u februaru pobeđuje u takvom takmičenju u gađanju u Monte Karlu. Zatim kreće na put kroz Srednju i Zapadnu Evropu (između ostalog i kroz Španiju).

Juna 1898. godine kreće na Špicberge, a najverovatnije da ga je na to inspirisalo putovanje i doživljaji poznatog ornitologa Ištvana Černela. Dešavanja sa putovanja, koje je trajalo do kraja avgusta beležio je u dnevnik i pravio fotografije, i oni su se iste godine pojavili pred javnošću, zahvaljujući štampariji Singer i Volfner. Iz dnevnika saznajemo o još dva njegova putovanja – na žalost bez jasnih vremenskih koordinata: već u Švedskoj beleži „U ovakvim okolnostima sam putovao jedino na Pirenejskom poluostrvu.”, kasnije, posmatrajući jedan glečer, piše: „Podseća me na glečer Grindelvald u Švicarskoj.“ Iz ovakvih njegovih beleški možemo saznati malo više o dešavanjima protekle četiri godine.

Do sledećeg putovanja i zabeleški sa njega, dolazi u maju 1904. godine. Tom prilikom kreće u Finsku i Ukrajinu, koje su tada bile u sastavu Rusije, a posećuje i opisuje znamenitosti poluostrva Krim.

O njegovom putu po Dalmaciji saznajemo samo posredno iz jednog nedatiranog pisma, u kojem spominje, da je tu imao koristi od poznavanja ruskog jezika: „Proveo sam prijatnu nedelju u Fijumeu (Rijeci) i pored dalmatinskih obala, gde sam bio na kratkom izletu i do Kotora. Mogu reći da se i isplatilo: Kastelnouvo (Novi Grad) sa svojim kućicama koje se skrivaju u borovoj šumi, i Kotor sa svojim položajem su jedni od najlepših prizora, a i jeftino je! Znanje ruskog mi je bilo od koristi, pošto sam puno razumeo od slavenskog jezika.“

Od kraja februara do 29. aprila 1906. godine u društvu Lajoša Locija starijeg proučava erupciju Vezuva. Dokazi njegovog doživotnog prijateljstva sa Locijem su pisma, od kojih je poslednje datirano neposredno pre njegove smrti iz Port Saida. Vojnić je verovatno i ranije istraživao Vezuv, a o tome piše u pismu datiranom pre godinu dana a naslovljenom baš Lociju.

17. decembra 1906. godine kreće na svoje jednoipogodišnje putovanje po destinacijama Australije, Tasmanije, Novog Zelanda, Nove Gvineje, Kine, Filipina.

Između februara i oktobra 1909. godine je u Sudanu, a od decembra te godine pa do marta sledeće lovi u Ugandi i okolini Belog Nila.

U januaru 1911. godine putuje u Britansku Indiju pa u Burmu, u oblast današnjeg Tajlanda i na Istočno Indijsko otočje. Putovanje mu je trajalo do sredine 1912. godine, a već sledeće godine, 1913. godine izlaze iz štampe dve knjige putopisa.

U martu 1914. godine kreće na svoj poslednji put u Istočnu Afriku.

Vojnićevi putopisi su savršeno zadovoljavali sve zahteve tog doba i ukus čitalačke publike – opisivali su da tada nepoznata, neotkrivena a interesantna mesta. Karakteristika njegovih putopisa je ta, da zbog svog sveobuhvatnog intersovanja nekad u njima prevagne geolog, nekad etnograf, a kad se za to ukaže prilika – i lovac.

Ne može se isključiti, da je Vojnić kao istinski, pravi lovac, poštujući uputstva i doživljaje svojih prijatelja, na tim dalekim destinacijama zapravo služio „svetom cilju muzeologije“ sakupljajući egzotične predmete i retko kamenje.